“Mali biznis” postaje relativan pojam poslednjih godina na koji mnogi ljudi padaju, a svako definiše na svoj način.
Nekom je mali biznis svako poslovanje koje nije u PDVu i posluje manje od dve godine, nekom je mali biznis otvaranje instagram naloga i preprodaja random stvari, nekom je mali biznis sinonim za nešto ilegalno, nekom je mali biznis sve što ima veze sa rukotvorinama, a skoro sam čula da je mali biznis svaki biznis iza koga stoji žena (ovo mi je omiljena definicija).
Iako termin ne može precizno da obuhvati nešto i da držimo toga kao pravila, najpribližnija je prva definicija.
Sve što nazivamo “biznisom” bi generalno trebalo da ispunjava neke osnovne uslove, kao što su registracija, uredno izmirenje poreskih obaveza, poštovanje zakonskih propisa vezanih za delatnost… A “mali” bi verovatno bio orijentir za prihode koji neko može da ostvari ili za to koliko dugo neko posluje.
Mali biznisi mogu postati veliki biznisi i obrnuto. Ono što deluje da je u Srbiji sinonim za mali biznis, međutim, stičem utisak da nema veze ni sa finansijskim profitom ni sa tim koliko dugo neko posluje, već koliku zaleđinu ima i da li je krenuo sa ogromnim ulogom ili ne.
Činjenica je da “obični ljudi” (ili obični smrtnici koji nisu tajkuni, nemaju zaleđinu i ne ulaze u igru sa više desetina soma evra), verovaaatno da kreću kao mali preduzetnici.
Isto je činjenica da se mnogo puta ti mali preduzetnici obrate ovim iz druge kategorije da im pomognu oko marketinga ili postavljanja poslovanja, jer se u tim vodama u Srbiji trenutno drži monopol, a često veliki preduzetnici preko noći zaborave kako je bilo kad su bili mali preduzetnici (ako su nekad to i bili).
Tako odete na marketing konsultacije kod nekog i on vam da savršen plan kako da dođete do deset miliona prometa u dva meseca. A u tom planu stoji da potrošite pet miliona na reklame.
I to nekako nema logike. 🙂
Isto tako, odete kod nekog da vam pomogne oko vođenja mreža, a on vam kaže da morate kreirati sadržaj i da vam plan za kreiranje tog sadržaja.
Ali vam ne pokaže kako se to radi. 🙂
Ono što se na kraju desi jeste da ljudi prekasno shvate da “pokretanje malog biznisa” uglavnom znači da na početku morate dosta toga samostalno da učite i samostalno da pravite. Ako šijete haljine i hoćete da ih prodajete preko mreža, moraćete da šijete haljine I DODATNO da se bavite marketingom, da učite isti i da ga obavljate sami.
Normalno da postoje ljudi koji to mogu da urade umesto vas, normalno da to ima cenu i da može da se plati, aaali mali biznisi uglavnom te budžete nemaju na samom startu.
Problem nastaje jer:
Ljudi koji pokreću mala poslovanja nemaju svest o tome da moraju da uče nove stvari jer ne postoji drugi put
Ljudi koji pokreću mala poslovanja nemaju kome da plate pomoć (i da imaju budžet), jer se retko ko bavi tako malim poslovanjima (jer polaze od toga da nemaju budžet) pa odbiju da im pomognu, jer znaju da onaj savet sa reklamama od 5 miliona neće da upali
I to se tako vrti u krug.
Onda niko o tome ne priča, pa se ljudi obeshrabre, pa im bude krivo što im ništa ne uspeva, pa probaju sami, ne ide, potraže pomoć, ne ide… blablabla i jako često odustanu.
Fina je stvar što smo mi napravili nešto što može pomoći ljudima u ovom pravcu, ali mislim da postoji korak pre:
Svako ko planira da pokrene bilo šta svoje i kreće od nule, trebalo bi da ima punu svest da ga čeka niz veština koje treba da savlada i da je to sasvim prirodan početak kroz koji su prošli svi “obični ljudi” u ovoj zemlji (aka magični štapić ne postoji). :)
Inače, mali biznisi mogu biti super stvar, preduzetništvo je zabavna stvar ako si spreman raditi i to može super da se odbije vremenom.
Eto tako, sada ćao :)
