Ovo je klasična projekcija, što bi psiholozi rekli, i podrazumeva da ti uzimaš sopstveno finansijsko stanje ili finansijsko stanje svoje bliske okoline, i pretpostavljaš da su svi isti.
Ono što često volim da dam kao primer je prodaja Rolex sata. Neko ko drži zlataru može da prodaje Rolex satove, ali da nema para da priušti isti, ili da jednostavno taj proizvod ne vrednuje toliko i smatra kupovinu sata od više hiljada evra bespotrebnom investicijom. Ali to ne znači da ne prodaje Rolex satove drugim ljudima.
Neretko se ljudi javljaju sa pričom “Ja hoću da pokrenem nešto svoje i treba mi pomoć oko marketinga i sadržaja na mrežama”, a nemaju jasnu ideju šta žele da pokrenu. Onda se jave nekoj agenciji ili nekom “biznis kouč liku” (ovaj se termin mora jako oprezno koristiti ako se time bavite, usput) i budu nezadovoljni. Logično je da neko bude nezadovoljan time što neko drugi za njega radi, ako ni sam ne zna šta želi da radi. 🙂
Možemo da pričamo o promeni sveta i o tome da je Rolex sat verovatno potpuno objektivno totalno besmislena investicija, ali živimo tu gde živimo i možda ova spiritualna priča sada i nema neku poentu jer vreme je takvo kakvo je.
Elem, realnost je uglavnom drugačija nego što je mi doživljavamo iz sopstvenog dvorišta. Neko nema 10e, neko nema 100e, neko nema 1000e, ali neko IMA.
Kada razmišljaš stalno u pravcu “Ljudi nemaju para”, na neki način obrađuješ sopstvenu ponudu kroz “Ja trenutno ne bih kupio ovo”. To nesvesno spušta cenu, energiju i motivaciju za rad, ali i sam način na koji pričaš o proizvodu. Ako TI ne veruješ dovoljno u SOPSTVENU PONUDU, zašto bi neko drugi verovao?Ili misliš da se to ne oseti?
Za koji god proizvod na svetu neko će reći da je glup i da ga nikad ne bi kupio. Znam jako puno ljudi koji prave i prodaju izuzetno kvalitetne stvari, i znam one koji bi za te stvari rekli da su glupe i besmislene, i onda kupe nešto što je potpuno besmisleno (ali njima nije). :)
Uvek polazim od toga da se obraćamo ljudima koji ne prodaju maglu, smeće i nekvalitetne stvari, nego su davno prešli taj deo i sveli ono što rade na nešto što je kvalitetno i nosi neki kredibilitet.
Prema tome, velika je verovatnoća da pravi ljudi imaju novac za to nešto (ako je kvalitetno i ako ima kome da bude od značaja ili pomoći), da taj proizvod vredi određenu sumu novca i da ne možemo da prodajemo nešto što je dobro za 3 dinara i da će nekom to nešto biti tačno ono što traži.
Ono što dodatno može da ti pomaže jeste da na papir napišeš jedan tip osobe kome je tvoj proizvod zaista namenjen, i ko bi se oduševio da ga ima. Treba da opišeš koji problem toj osobi rešavaš. Zatim, kreiraj kontent gde ne pominješ cenu kao problem, nego gde isključivo pričaš o vrednosti tvog proizvoda.
Poenta nije da ljudi kupe od nas jer smo jeftini, nego jer im pružamo ono što im treba.
Primer:
“Za osobu koja želi ___, moj prozivod je idealan jer ___.”
Recimo da prodaješ čestitke:
“Za osobu koja želi da svojim najbližima ulepša dan malim gestom, moj proizvod je idealan jer je estestetski, od kvalitetnog papira koji neće izbledeti posle par godina, sa originalnom ilustracijom i dolazi uz slatko pakovanje.” (fun fact: ovo je baš pisala jedna cura koja se bavi ručnom ilustracijom čestitki i ljudi vole da kupe ručni rad i nešto što je oslikano RUKOM, i zaista kupuju, iako nekom može da izgleda besmisleno)
Nisu svi ljudi na ovoj planeti tvoji kupci. I to je dobra stvar. Kad pronađeš svoje kupce nećeš više morati da se baviš celim svetom i imaćeš svoj mikrokosmos koji tačno znaš kako funkcioniše.
Ali do tada treba zavrnuti rukave i raditi, jer prosto tako mora i drugačije ne može.
Eto tako, sada ćao. :)
