Razlog zbog kog se pogubiš i ne možeš da odlučiš ništa je činjenica da pokušavaš da doneseš previše odluka u isto vreme.
Šta da objaviš, da li da to bude carousel ili video, šta od teksta tu treba da stoji, koje slike da odabereš, da li će to ikoga zanimati, možda je bolje da iskoristiš neki trend, koji font ide uz dizajn, kako se uopšte canva koristi, “jao vidi kako je ona lepo ovo uradila”... i spisak nema kraja. :)
Problem u ovome nije samo organizacija, već nešto što se u psihologiji zove kognitivno opterećenje.
Naš mozak nije rupa bez dna (iako se često tako ponašamo prema njemu), već ima ograničenu količinu informacija sa kojima može aktivno da barata u jednom trenutku. Nema potrebe da sada zalazimo u neurologiju, suština je jedna: što više stvari pokušavaš istovremeno da smisliš, procenis, odlučiš i organizuješ, zadatak postaje teži.
Kada neko kaže “napravi danas objavu”, ovaj zadatak tretira kao jedan, a zapravo nije. To je nekih 15ak zadataka (isplaniraj, napiši, snimi, napravi, opis, objavi, isprati statistiku…).
Ono što ljudi urade jeste da krenu od pitanja “Šta da danas objavim?”, a odgovor na to može da bude SVE (i uglavnom preraste u NIŠTA). Realno, možeš da snimiš sebe, da snimiš proizvod, neki edukativni carousel, možda neki baš prodajni stori, ili da ispričaš neku priču, iiiili da malo pokažeš proces izrade, i tako daaalje i tako daaaaaalje…
U social media marketingu nije samo cilj da pronađemo šta može da se objavi, nego šta ima smisla da se objavi.
Postoje tri pitanjca koja možeš da postaviš sebi kada donosiš odluku i malo smanjiš ceo taj haos:
Kome ovo pričam?
Gledaj da odgovor nije neki generičan, tipa ženama od 30 do 50 godina. Treba nam osoba i situavija. Npr. “Osobi koja prvi put dolazi na moj profil i ne zna razliku između moje usluge A i usluge B”.
Šta želim da ta osoba razume?
Nemoj da polaziš automatski od toga da želiš da neko KUPI, to nije uvek poenta. Poenta može da bude i da čovek samo nešto skapira. “Ova torba nije mala, iako tako izgleda na fotografiji”, na primer, ako prodaješ torbe. Tako snimiš kako ubacuješ stvari u torbu i dokažeš ljudima veličinu torbe. Jasan video, obraća se jasnoj publici, ima jasan cilj.
Šta želim da osoba koja ovo pogleda uradi posle?
Ovo je nešto što ljudi često skroz preskoče. Objavimo nešto, pa se nadamo da će ljudski mozak da sam zaključi šta je naš veliki plan (to se neće desiti, naročito ne na mrežama gde ljudi svakodnevno gledaju u zilione informacija). Nekad hoćemo da osoba zapamti nešto, da pogleda još jedan proizvod, da ode na sajt, da sačuva objavu, da nam pošalje poruku, da zakaže termin… sve su ovo različite akcije koje možemo da odlučimo da želimo da izazovemo.
Dakle, danas uzmi papir i napravi plan za narednu objavu. Nemoj da smišljaš prvo format, nego razluči kome hoćeš da se obratiš, šta želiš da ta osoba razume i šta želiš da ona uradi posle gledanja tog sadržaja. Tek oooonda razmišljamo o formatu.
Evo primer:
Kome: Osobi koja ne zna kolika je ova torba.
Treba da razume: Šta realno od stvari može da stane tu.
Posle: Treba da proceni da li joj veličina torbe odgovara.
U ovoj situaciji ti sigurno ne treba carousel od 10 slajdova, nego jasan video torbe u koju pakuješ stvari, i to je to. Format se bira nakon razmišljanja o problemu, a ne pre.
Da bi čekirao koliko si ovo radio na nesvesnom nivou (ako nisi za ovo pre znao), uzmi svoje poslednje tri objave i pokušaj da štikliraš:
☐ Znam kome je ovaj sadržaj bio namenjen
☐ Znam šta je osoba koja gleda sadržaj trebalo da razume
☐ Znam šta sam želeo da osoba uradi nakon sadržaja
Ako ne možeš da štikliraš bar 2 od 3 boksića, ne znači da je neki sadržaj bio loš, samo nije bio organizovan tako da ispunjava adekvatnu svrhu.
Na NoShit Academy rešavamo mnoge od ovih problema i učimo male i srednje preduzetnike kako da samostalno vode svoje mreže, kreiraju sadržaj i planiraju marketing kako treba.
Dođi da olakšamo stvari :)
Aj pa srećan rad!
